Connecting Perls – Western Balkans, Serbia, North Macedonia

CONNECTING PERLS

Кућа Боре Димитријевића-Пиксле, данас позната као Градска кућа се налази у Лесковцу, изграђена је 1850. године, под заштитом је државе и представља непокретно културно добро као споменик културе. 

Кућа је изразит пример куће балканског стила. Кућа је саграђена је за породицу Димитријевић, Атанасија, председника Првостепеног суда у Лесковцу и његову супругу Дару, учитељицу. 

Њихов син, Бора Димитријевић Пиксла, рођен је 1915. године у Лесковцу, где је завршио основну школу и гимназију након чега је отишао на студије агрономије у Београд.

По повратку из Београда, 1934. године, оформио је прво аматерско позориште. Био је глумац аматер, редитељ а касније и управник позоришта. 1941. године међу првима је отишао у Партизане. Гестапо га је стрељао 27. јуна 1942. године на нишкој тврђави. После Другог светског рата кућа је откупљена са циљем да буде адаптирана у зграду музеја. 

Народни музеј Лесковац користио је ову зграду до пресељења у нову, 1974. године. До 1978. године кућа је била празна и препуштена зубу времена. Те године покренута је иницијатива од стране Народног музеја да се кућа рестаурира и ураде грађевински радови. Кућа представља типичну кућу старог Лесковца каквих има веома мало очуваних. 

Грађена је у бондручном конструктивном систему. Подигнута је као једноспратна зграда у балканском стилу са фасадом са два еркера на конзолама према улици и са затвореном диванханом према дворишту испод које се налази улаз. Поред предсобља, у приземном делу куће постоје две собе и подрум.

У једној од соба уређен је изглед кухиње из XИX века. Из ове собе улази се у малу просторију, тзв. „Ћилер”, која је некада служила као остава. Друга соба посвећена је др Жаку Конфину, лесковчанину јеврејског порекла, који је неко време живео и радио у Лесковцу као лекар и писац. 

У овој соби изложени су његов писаћи сто, столица, писаћа машина. На зидовима собе су његове и породичне фотографије. На постаментима, са стакленим витринама, изложени су остали лични предмети Жака Конфина, а на полици његова објављена дела.

 Дрвеним степеништем излази се у хол на спрату чији су под и плафон урађени од храстових дасака. Спрат има три веће и једну мању собу: кандил-собу, салон, радну и девојачку собу.

У холу је изложена зидна витрина са женском градском ношњом из XИX и првих деценија XX века (либаде, марама за либаде, сукња и фес са барешом за главу) а поред ње је велика урамљена фотографија жене у српској грађанској ношњи. 

Хол је повезан са диванханом и нишом поред диванхане. Дивахана је за неколико степеница виша од пода ходника, окренута је на југ и гледа на двориште. Гостинска или кандил соба налази се са леве стране, окренута према истоку. 

На зиду ове собе смештена је икона Св. Николе са кандилом а у самој нишици смештени су сви култни предмети који су потребни за разне светковине: кадионица, свећњак и друге ситнице.

У једној од већих соба такозваној визитној соби, простору који је служио за изузетне прилике, изложен је салон. У делу собе према дворишту тј. на западу, изложен је писаћи сто у дуборезу, орман за књиге у дуборезу, тросед,две фотеље и тапацирана столица, све у стилу необарока. 

Соба увучена унутра је девојачка соба, где је смештен један кревет са пратећим елементима, хекланим прекривачем, јастуком. Ту су и орман, огледало, комода за рубље, два сандук ковчега за спрему, шиваћа машина итд. 

Читава девојачка соба је у белој боји. На фасадним платнима спрата распоређено је укупно 27 прозора.

Над спратном конструкцијом постављен је четворосливни кров са широким стрехом, на чијој јужној страни, ка дворишту, избија кровни изданак који покрива екер диванхане. Четворосливни кров, са кровићем изнад диванхане и широка настрешница, карактеристични су за ову врсту грађевина. Покривен је црепом а некад је била ћерамида са димњацима и баџом који говоре о постојању отвореног огњишта. 

Ти видљиви елементи и детаљи, обрада фасадних површина, кровна конструкција, као и ентеријер у целини реконструисани су у потпуности. У збиркама музеја нема експоната који су припадали власницима. У садашњем изгледу куће није аутентична ограда. Првобитно је постојала ограда од дрвених тараба, да би данас била озидана висока ограда. 

У самом дворишту налази се чесма за воду а део испред ње је поплочан „кулир” плочама између којих су травнате стазе. Решењем Завода за заштиту споменика културе 1948. године Градска кућа стављена је под заштиту државе. У кући се данас налази стална етно поставка лесковачког Народног музеја и отворена је за посетиоце радним данима од 9 до 16ч.